УЖИЧАНИ

Ужице је кроз историју изнедрило многе великане, а овде су побројани само неки од њих:

250px-Љубомир_СтојановићЉубомир Стојановић (1860-1929), био је српски државник, политичар и филолог, редовни члан Српске краљевске академије. Филолог и историчар по образовању, Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Најпре гимназијски професор, Стојановић је био професор на Великој школи у Београду од 1891. до 1899. године. У политику, Стојановић ушао 1897, као члан Народне радикалне странке. Као оснивач и председник Самосталне радикалне странке, произашле из издвајања млађих радикала из Народне радикалне странке, после 1901. године (странка званично од 1905) био је више пута министар просвете и црквених дела (1903, 1904, 1906, 1909) уСрбији, под демократском и уставном владавином краља Петра I Карађорђевића. У два наврата био је и председник самосталске владе (1905-1906). Избори које је спровела самосталска влада Љубомира Стојановића (23. јула 1905), остали су запамћени као наслободнији у низу парламентарних избора спроведених по Уставу од 1903. године. државни саветник, Стојановић је био од 1910. до 1912. Током Првог светског рата. После Првог светског рата Стојановић је био један је од оснивача Републиканске странке и први председник њеног Главног одбора. Од 1913 до 1923. године био је секретар Српска краљевске академија наука, будуће Српске академије наука и уметности; врло активан на научном пољу. Стојановић је објавио издања великог броја старих споменика, рукописа, докумената, записа, натписа, родослова и писама:Мирослављево јеванђеље, Стари српски натписи и записи (6 књ.), Стари српски родослови и летописи, каталоге рукописа Српске краљевске академије и Народне библиотеке у Београду и друго. Стојановић је објављивао критички приређена дела Вукова дела, укупно 17 томова, од којих је најзначајнија Вукова преписка.


protadjuricМилан Ђурић, (1844-1917) свештеник и народни посланик, политичар. Прота Милан Ђурић је рођен 09. марта 1844. године у Заовинама на Тари, као четврто дете оца Ђорђа и мајке Тодоре. Одрастао је у свештеничкој породици. Његово школовање почиње 1852.г. у Рогачици, тадашњем административном средишту среза Рачанског, где завршава три разреда основне школе. Четврти разред завршава у Ужицу. Четири разреда средње школе завршио је у Првој београдској гимназији (1856-1860) у којој је упознао Петра Карађорђевића, будућег краља и то у време њеног израстања у потпуну Књажеско-српску гимназију. Интересовао се за школовање у Војној академији али по традицији своје породице, уписује Богословију 1860.године. Као осамнаестогодишњак учествовао је у борбама када су Турци бомбардовали Београд 1862. Поред свештеничког позива, бавио се политиком, у којој је остао до краја свог живота. Његов идеал је био слобода српског народа и чврсто утемељење државе Србије. Политичку делатност везивао је за Радикалну странку од њеног настанка. Када је 1875. године букнуо Херцеговачки устанак (Невесињска пушка), држао је ватрене говоре, мобилисао људе у добровољачке чете и слао их у Херцеговину. За храброст у српско-турском рату (1876-1878) два пута је одликован. На изборима за Народну скупштину 1878. године изабран је за народног посланика. Током Првог светског рата, повукао се са војском преко Албаније, одатле је отишао у Италију, у Рим, где јер и умро 30. априла 1917. године. Његови посмрти остаци пренети су у Србију и уз највеће државне почасти сахрањени у Ужицу 1926. године. О њему су остале у народу многе приче, песме и анегдоте.


RfM0PUyhsnoДимитрије Туцовић (1881-1914) је био истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије, покретач и уредник Радничких новина и Борбе. Био је родом Златиборац, из села Гостиља, где се налази његова родна кућа. Кад је 1899. године дошао у Београд, да заврши гимназију, био је већ присталица социјалистичких идеја. Са Радованом Драговићем, који је на њега извршио велики утицај, приступа пропаганди социјализма. Кад се 1901. године обнавља Београдско радничко друштво, Туцовић поново формира социјалистичку групу великошколаца и улази у управу Друштва. Настојао је да створи модерне синдикате. 1902. године је организовао демонстрације студената у Сенату против Николе Пашића. Уз помоћ Туцовића и Драговића обнавља се ранији „Одбор за вођство покрета“ и ствара „Централни одбор“, који је имао задатак да све припреми за стварање партије. Туцовић је био на челу мартовских демонстрација против краља Александра Обреновића 5. марта 1903. године. Након тога је морао да емигрира у Земун, па у Беч. После мајског преврата у Београду је 2. августа 1903. године одржан Оснивачки конгрес српске Социјал-демократске партије. Њихов лист преко којих су износили своје идеје се звао „Радничке новине“, чији је уредник био Туцовић. На Другом конгресу Радничког савеза ССДП (1904. године) Туцовић је одржао посебан реферат о синдикалним организацијама. 1906. године је завршио права на Београдском универзитету са одличним успехом. По повратку изБерлина, не стигавши да оствари свој сан о докторату, посвећује се раду у социјалистичком и радничком покрету (1908. године) као секретар ССДП. 1910. године партија покреће теоријски часопис „Борба“, чији је главни уредник такође био Туцовић. Учествовао је на Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену исте године и на њему је одржао значајан говор у коме је указао на неправилан став вођа аустријске социјал-демократије у националном питању, поготово о случају анексије Босне и Херцеговине. У полемици са Карлом Ренером однео је победу и указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске монархије и на став аустроугарске социјалдемократије која је подржавала своју владу. Димитрије Туцовић се жестоко противио територијалној експанзији Србије у Првом балканском рату, називајући српско заузимање Косова империјалним освајањем. Он је сматрао да Косово припадаАлбанцима и залагао се за припајање Косова Албанији. Након покоља албанског становништва на Косову и у северној Албанији, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“. Погинуо је као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона 1. пука Моравске дивизије првог позива 20. новембра 1914. године у борби против аустроугарске војске у Колубарској бици у Првом светском рату на западном делу Враче Брда, у рејону села Ћелије на десној обали реке Колубаре, околина Лајковца.  Године 1949. његови посмртни остаци су пренесени са лазаревачког војног гробља и сахрањени на трг Славија, који је тада преименован у Трг Димитрија Туцовића. На тргу му је постављен споменик чији је аутор вајар Стеван Боднаров. Одлуком Скупштине Града Београда су у периоду почев од 2004. године враћени стари називи многим улицама, па је и Тргу Димитрија Туцовића враћен стари назив Трг Славија. Постоји иницијатива да се посмртни остаци Димитрија Туцовића изместе са овог трга, али она још увек није реализована. То би била његова шеста сахрана


Milutin_Uskokovic_01Милутин Ускоковић (1884-1915) био је српски књижевник, правник, доктор наука. Милутин Ускоковић завршио је основну школу у Ужицу а гимназију у Београду. Студирао је права у Београду. У Женеви је 1910. одбранио дисертацију о царинској унији и међународном праву и стекао титулу доктора правних наука. Запослио се 1906. у Царинској управи у Београду, а 1907. је постављен за дипломатског службеника у Српском конзулату у Скопљу. Радио је као секретар у Одељењу за трговину, радиност и саобраћај Министарства народне привреде, а од 1914. у трговинском инспекторату Министарства народне привреде у Скопљу. Повлачећи се испред бугарске војске из Скопља , стигао је преко Приштине у Куршумлију. Потресен трагедијом свога народа 1915. године извршио је самоубиство. Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живео Милутин Ускоковић. Писао је цртице, приповетке и романе. Био је сарадник и члан редакције Политике од њеног осниванја 1904. Књижевне текстове је објављивао у часописима: Савременик, Дело, Нова искра, Српски књижевни гласник, Самоуправа, Штампа, Словенски југ, Српска домаја, Бранково коло, Београдске новине, Грађанин, Босанска вила, Цариградски гласник, Венац, Вардар, Летопис Матице српске и др. У часопису Судслаwисцхе Ревуе објавио је 1912. године прилог о новопазарском санџаку. Његов лирски темперамент био је испуњен приличном дозом сентименталности. Припадао је генерацији младих српских писаца који су почетком XX века смело напуштали традиције српске реалистичке прозе и угледали се на модерну европску литературу. Сматран је представником тзв. београдског друштвеног романа. Улазећи у драматичне сударе личности са градском средином, више је давао унутрашња стања наших интелектуалаца него комплексну слику времена и средине; у његовој литератури осетна је противречност између старинског романтизма и модерног схватања живота и света. Најзначајнији је писац кога је Ужице имало до Првог светског рата. Потресен трагедијом свога народа 1915, извршио је самоубиство. Дела: цртице Под животом и Витае фрагмента; збирка приповедака Кад руже цветају; романи Дошљаци и Чедомир Илић.


Borisav_-_Malisa_Atanackovic_1 (Large)Борисав – Малиша Атанацковић (1860 – 1919) је био ужички угоститељ, трговац, уредник, одборник и председник општине, народни посланик Народне радикалне партиј, и индустријалац. Надимак „Малиша“ добио је због ниског раста и касније је био познат под тим именом. Рођен је 1860. године у селу Заглавак. Биографи Малише Атанацковића (Александар Кале Спасојевић, Младен Ст. Ђуричић, Миодраг Глушчевић) наводе да су га очеви пријатељи предали Јевту Петковићу да код њега, у централној кафани ужичких трговаца научи кафеџијско умеће и „стекне основне појмове о варошком животу и трговачким пословима и односима“. Осамдесетих година 19. века на иницијативу професора реалке, Добросава Ружића и његових колега, Малиша одлази на кројачко – ткачки занат у Београд код ткача Тилера где је научио и немачки језик и германски однос према послу. По повратку у Ужице отворио је кафану и ракиџиницу. Био је народни посланик на листи Радикалне странке од 1897-1919. године. У истом периоду у неколико наврата био је председник општине ужичке и одборник исте општине, председник Окружне скупштине округа ужичког, председник Извозничког еснафа у Ужицу, председник Управног одбора трговачке банке у Ужицу (1908-1919), члан Трговачке коморе у Београду за округ ужички (1912-1919), члан неколико хуманитарних и просветних установа итд.Резултат његове предузетничке способности су и три индустријска објекта у Ужицу, чији је био власник: парни млин (1910), хидроцентрала на Ђетињи у кланцу „Грото“ (1911) и електрични млин на Ракијској пијаци (1912).Године Првог светског рата провео је у избеглиштву на Крфу, у Швајцарској и Француској. У саставу делегације индустријалаца из Србије (1917) обишао је индустријске центре у Енглеској, одакле је понео много виђеног, намеран да то примени у Србији и у Ужицу. Само неколико месеци по повратку у земљу и у Ужице, због срчаних компликација, живот овог занимљивог Ужичанина се завршио.


ristatesicРиста Тешић (1845-1904) био је ужички часовничар и заљубљеник у природу. Због дугогодишњег ангажовања на заштити природе и културних добара у Ужицу, Риста Тешић први је житељ тог града који је сахрањен о трошку Општине и са највећим почастима. По исељењу турских поданика 1862/63. године из шест утврђених градова у Србији, међу којима и из Ужица, домородачки и новодосељени живаљ, за само неколико година опустошио је непосредну околину Ужица сечом воћњака, шума и другог растиња. Брда и падине око Ужица постали су голи. Низ вододерине бујице су доносиле у варошку котлину велике количине воде и све што је с њом долазило. Ужице је постало нездраво место са великим процентом туберкулозних болесника.Боравећи у Немачкој и Швајцарској ради усвајања сајџијског умећа, Риста Тешић уочио је у том земљама велике површине под зеленилом, било да су били паркови или шумски појасеви око градова. Са уоченом лепотом коју су неговали тамошњи људи Риста се вратио у Ужице.Због више вредних особина, које су привлачиле пажњу, Риста је стекао поштовање групе грађана који су га помагали у остваривању његовог наума: да оплемени околину Ужица и сам град. Његова вредна и сваког поштовања заслужна дела су следећа: по отварању Саборне цркве „Свети Ђорђе“ у Ужицу (1842), дотадашњи православни храм „Свети Марко“ на Царини био је запуштен и у процесу пропадања. С групом истомишљеника Риста је током неколико година не само обновио црквену зграду већ је доградио: врло лепу дрвену звонару за два звона, уредио црквену порту и цео простор око цркве оградио. Његовом заслугом овај најстарији правослевни верски објекат у Ужицу сачуван је као верски и историјски споменик. За скоро две деценије рада по голетима Великог и Малог Забучја, Риста је са пријатељима засадио преко осемдесет врста дрвећа. Велики ужички парк уз Ђетињу па до на врх Забучја дело је Ристе Тешића, малог броја његових пријатеља и ђака ужичких школа. У непосредној околини Саборне цркве „Свети Ђорђе“ уредио је две парковне површине: испред старе зграде Окружног начелства и простор измежу зграде Реалке и Саборне цркве. Од некада уређеног парковног простора сада је тамо неколико столетних дрвета засађених руком Ристе Тешића. Због великих вода и наноса који су се сјуривали у варош на путу ка Ђетињи, сва три потока са северне стране Ужица: Коштички, Буарски и Глуваћки били су Ристовим акцијама укроћени, пошумио је стране а обале заштитио шибљем.


gavrilopopovicГаврило Поповић (1823 – 1881) свештеник, народни посланик и оснивач Ужичког читалиша.  По завршеној богословији службовао је као учитељ у Миоковцима и Ариљу. Године 1849. постао је свештеник у Ужицу, а 1852. године протојереј Ужичког округа. Као прота био је члан апелаторије, конзисторије. Године 1858. на Светоандрејској скупштини учествовао је као депутат ужичког краја и одликован је златним крстом Светоандрејске скупштине. Био је посланик у Народној скупштини Србије. Управо под његовим привременим председништвом конституисала се народна скупштина, за чије је председника изабран његов брат Алекса Поповић, адвокат из Ужица. Народна скупштина на челу са Алексом Поповићем 1882. је прогласила Србију за краљевину, а кнеза Милана за краља. Поштеним радом и штедњом, прота Гаврило је стекао богату имовину, коју је својим тестаментом завештао за школовање сиромашних а добрих ученика из своје фамилије и ужичког краја. Посленик културе и просвете, оснивач Ужичког читалиша 1856. и први председник Ужичке књижице и читаонице. Иницијатор оснивања певачког друштва у Ужицу 1868. године. За свој предани рад у цркви и народу, прота Гаврило је одликован највећим црквеним и државним одликовањима. Године 1860. постављен је указом за судију Великог духовног суда, док је од државе, поред Светоандрејског златног крста, одликован Таковским златним крстом, орденом за храброст, орденом заслуга за народ и др. Умро је 4. фебруара 1881. године у Ужицу, а пренет је и сахрањен у свом родном крају у Ариљу.


131792_Maga2Марија Мага Магазиновић (1882—1968) била је српска филозофкиња, кореографкиња, активисткиња и новинарка. Мага Магазиновић је рођена у Ужицу, а од 1896. године је са породицом живела у Београду. Изузетно упорна у процесима образовања, као и на професионалном плану уопште, пионирски је крчила пут на различитим пољима: од освајања права на редовно универзитетско образовање девојака, преко добијања послова у којима је била прва жена на тим радним местима, до иновативних модерних плесних техника које је „увезла“ изЕвропе, доприносећи модернизацији српског друштва и којима је подучавала генерације плесачица.Школовала се у Ужицу и Београду, где је након Више девојачке школе студирала филозофију као ванредна од 1898. до 1902, а од 1902. до дипломирања 1904. године као редовна студенткиња. Током студија се залагала за право девојака на редовно студирање. Почетак 20. века за Магу Магазиновић представља период обележен социјалистичком борбом и залагањима за права жена. Била је активна у настојањима да се изборе што већа права жена, међу којима се највише говорило о изједначавању мушкараца и жена у погледу права на школовање, права на запослење изван куће и на једнаке плате.1909. када је отпутовала у Минхен са намером да докторира. Ипак, већ раније изузетно заинтересована за плес, посебно након гостовања чувене канадске плесачице Алан Мод у Београду, своја интересовања усмерава ка театру и плесу. У Минхену, а касније и у Берлину, похађа различите курсеве глуме и плеса, попут школе Макса Рајнхарта, великог реформатора позоришта 20. века, и балетске школе Исидоре Данкан.Поред низа чланака и предавања објавила је књиге Телесна култура као васпитање и уметност (1932), Вежбе и студије из савремене гимнастике, пластике, ритмике и балета (1932), Историја игре (1951). Припремила је књигу Уџбеник из ритмике, који је „Просвета“ откупила, али није штампала, такође је написала аутобиографски текст Мој живот, који је објављен постхумно 2000. године


Ова страница сајта још увек није довршена!