Ужице

369

Ужичка тврђава како ју је видео Феликс Каниц, аустроугарски путописац, археолог и етнолог, 1859. године. (фото-збирка Народног музеја Ужице)

Ужице је град који се налази у Златиборском округу и лежи на обалама реке Ђетињи.  Први писани помен Ужица налази се на једној признаница из 1329. године која се чува у Дубровачком архиву. Реч је о признаници на којој је записано да је извесна „Мила, жена Склавка (Славка) из Ужица“, како гласи превод са латинског, на коме је признаница писана, и то готицом којом се у то време служила дубровачка администрација, „дала аптаги уз милост за Радославу Бисерку, задржавајући право над кућом речене Бисерке све до следећег Ускрса.“ Признаница је написана 1329. године, индикта дванаестог, 9. октобра. У то време, у 14. веку Ужице је не велики, али стратешки важан град, на путевима ка приморју и са моћном тврђавом која припада властелинској породици Војиновић. 9. октобар, дан када је први пут у писаним документима Ужице поменуто, Ужичани славе као Дан града.

Иако је први поуздан помен града Ужица од 9. октобра 1329. године неки историчари препознају Ужице у Повељи цара Василија II из 1020.године, где се у списку места Београдске епископије помиње насеље под именом Omcon. Трагови људског живота откривени на више локација у овом крају потичу још из доба неолита ( 5.500 г.п.н.е. ).

Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године, велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови крајеви опет су ушли у састав Србије. Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић. Удруженим снагама, кнез Лазар и Твртко I победили су Николу Алтомановића, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.

Први писани документ у коме се помиње Ужице под тим називом потиче из 1329. године. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка приморју. Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. После пада Србије под турску власт 1459. године, Ужице се у турским земљишним књигама помиње као село 1476.године, али у 16.веку доживљава брз успон. Када га је 1664.г. посетио турски путописац Евлија Челебија имало је одлике развијеног града са око 5000 кућа и 15000 становника. Већ у XVI веку Ужице је било средиште нахије и кадилука, са сталном дубровачком колонијом, а током XVII века постаје значајно занатско и културно средиште. У време аустро-угарских ратова, крајем XVII века и у току XVIII века, град постаје велика војна база, а у време Првог српског устанка значајно војно-стратегијско место. Српски устаници су 1805. године ослободили Ужице. Град је поново пао под турску власт 1813. године и остао све до 1862. године, када је, после великог пожара и протеривања Турака, коначно ослобођен.

2 (Large)У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занталија.Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град. У Ужицу је прва пошта почела са радом – 1841, болница – 1853, читалиште – 1856. године,а редовна школа и гимназија 1893. године. Након одласка Турака из Ужица 1863. у граду је оживела трговина, Ужице се повезује са околином и отвара према већим градовима, а размена иде и преко суседне Босне. Од 1866. године Ужице се сврстава међу вароши у Србији. Генерални регулациони план завршен је 1891.године, струја је уведена 1900, а телефон 1904. године. Због потребе Ткачке радионице и осветљење градских улица, Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Потпуна електрификација Ужица завршена је крајем 1900. године.  У лето 1912. године Ужице је пругом повезано са Београдом, што је као последицу имало развијено занатство и трговину. После 1918. године, стигли су и први аутомобили у Ужице.

Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24. септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане. Оквирне границе републике су биле подручје одреке Дрине на западу до Западне Мораве на истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.

178 (Large)У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев ”Титово”.

Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, авиони НАТО-а бомбардовали су велики број мостова, путева, цивилних и државних зграда и аеородром.